Prosvetni glasnik

186

Просветни Гласник

ваншколског васпитања јесте да помогне ученицима да се спреме за предстојећи друштвени живот односно моралних страна, чије се огромно значење још никако високо не цени у друштвеном и државном животу. ЈЕВГЕНИЈЕ ЈЕЛАЧИЋ.

БЕРГСОНОВА ФИЛОЗОФИЈА СА НАРОЧИТИМ ОБЗИРОМ НА ФИЛОЗОФИЈУ УМЕТНОСТИ (крај) Било је потребно нагласити овакво једно становиште и истаћи овакво гледиште на проблем уметности, да би о основном проблему уметности, који је филозофски проблем на првом месту, могли говорити као о проблему једне врсте сазнања, и да би га осветлили као проблем интуитивног сазнања у опште. У Филозофији Уметности није емоционална страна деловања уметничког продукта оно што је централно питање уметности, него је фундаментално питање, питање уметничког активног стварања као нарочите врсте и начина сазнања. Оно што је битно, примарно, то је то питање о специфичности уметничког активитета, док је емоционалност примања готовог, материализованог, уметничког објекта секундарног" значења. И зато што је овде извршена једна инверсија вредности и што је примарно постало готово секундарно, а секундарно главно, зато је и наступило одстрањење од правог проблема уметности. • Уметнички нагон, уметничко стварање, онај специфични напор духа при уметничком изражавању, смисао акције и права динамика уметности упућују на једно гносеолошко схватање; и централни проблем Филозофије Уметности је, како смо нагласили једном, једно питање о нарочитој врсти сазнања, проблем гносеолошког карактера. И ту сад долази у разматрање „интуиција" у уметничком активитету, у колико је овај активитет сазнања. Како уметник није продуцент лепога, то се не могу на уметничко стварање применити разноврсни естетички правци; специфичност уметности, другим речима, не зависи од схватања естетичног уживања. Тако да све оно што у естетици објашњава или хоће да објасни процес естетичног уживања, ништа у ствари не објашњава уметнички активитет. Уметник не ствара, он нема нагон да се изражава, зато што би му природа била да „подражава природу", или да изражава „идеју која је иза чулних ствари", или да је мајстор у комбиновању „форама које се у свом јединству морају допасти", или да „прави објекте који ће производити илузију стварности". Исто тако није уметнички активитет духа исцрпен у томе што „се он игра и издаје сувишак нервне животне енергије", или што се „игра као мужјак да се допадне женкама", или