Prosvetni glasnik

Бергсонова Филозофија

187

што ствара такве целине „у које "ће после људи уносити симпатичним путем своје ја". Естетичке теорије веризма-натурализма, есенциализмарационализма, сенсуализма, илузионизма, теорије уношења свога ја, теорије биолошке или социолошке, и т. д., нису одиста у стању да нам објасне феномен уметности, и ако од свих њих има понешто у феномену уметности. То долази отуд што је чисто естетични емоционални критериум узет онде где му нема места; зато што уметник није продуцент објеката који ће естетичнр емоционално деловати. Уметност се не да објаснити тим путем: уметност је једна нарочита тенденција сазнања или она није ништа. Уносећи у један врло озбиљан филозофски проблем естетичка мерила из психологије, и дошло се дотле да се призна „хаос" у „савременој естетици", као што се изразио Ј. Кон; или да се уметност објасни као некакав „интенситетни феномен који је и више и мање него природа и који не могу исцрпсти формуле у опште", и да се само призна да је уметност нешто што је квалитативно, „ећ^аб §апг Е1§епаг11§ез" — као што је то случај у еклектичарској Естетици Ое5501г-а. Одиста, док год се иде путем психологистичних објашњавања, падаће се на идеје које су често и врло апсурдне и врло комичне, и десиће се да уметник буде и директор марионет-позоришта, и петао који се шири испред женки, и некакав фреголино-мајстор и мађионичар илузије. Уметност је међутим као изражајна радња људског духа много озбиљнија ствар, уметност значи акиију, напор и напон снаге људског духа чија уметничка тенденција нешто хоће и нешто значи у животу. Уметност није име за скуп готових уметничких дела који само чека публику у њеном „е1§епаг(:1§ет абШе^зсћеп Уегћаћеп". Уметност је живи израз људског духа, акција, динамика, тенденција коју ваља схватити и протумачити, а не збир мртвих ствари. А кад се тако схвати интерпретација уметности, тада је она једино могућа на путу једне гносеолошке анализе. Јер, кад уметност није акција која иде на стварање естетичног објекта, онда у стварању уметниковом лежи други један смисао, мање баналан, а више озбиљан, смисао једне нарочите врсте сазнања. Оставив на страну уметност као популаризаторску активност, „ширење корисних рационалних идеја", „ширење науке", као идеје које су и одвећ наивне, уметнички нагон је нагон за сазнањем, уметничко стварање је изражавање реалности на свој начин. Оно што овакво схватање нарочито поткрепљује, јесу драгоцена признања самих уметника твораца. Као теорија о уметности, овакво схватање се налази нарочито у Конрада Фидлера ( 5сћп/{еп пдег Кипзђ и вајара Хиндебранда, као и у принципиелним основама „естетике" Бенедета Кроче-а. Природно, кад је реч о сазнању, да овде није говор о сазнању рационалном, логичним апаратом, оном сазнању које је циљ науке. Другим речима, овде није реч о дискурсивном сазнању преко појмова. Реч „сазнање" резервисана је искључиво за логично схватање реалности, за