Prosvetni glasnik

188

Просветни Гласник

интелектуалну обраду, и можда је то и етимолошки оправдано и по смислу и садржају оправдано. Но овде је, код уметничког изражавања, реч о једној специалној врсти сазнања, једном сазнању зш §епепз, интуитивном сазнању. Уметников нагон да ствара, да се изражава, јесте један основни напор људског духа да схвати свет око себе, да га обухвати. Оно што се каже о уметницима: да имају „нагон" изражавања, да „инстинктивно" раде, да „интуцијом" долазе до ствари, да имају „инспирацију" — све су то изрази којима се хоће описати тај основни факт уметности: да је она једно нарочито схватање, једна нарочита обрада реалности — да је она једна специфична врста сазнања. Признања и изјаве самих уметника потврђују да се у уметничком активитету има гледати тај смисао нарочитог сазнавања. Једно уметничко стварање потиче директно из потребе да се активно обради нешто из реалности, да се изрази и каже, саопшти нешто о реалности, о животу. Уметничке форме су тада фиксирања опажаја (Апбсћаиип§), задржавања оног што бежи и што се измиче. Градећи појам ми губимо оно што је опажајно; уметност хоће да га задржи. И битни смисао уметничКе акције — од првих њених несигурних корака па до највећих њених творевина — није ништа друго до један начин сазнавања, — интуитивни за разлику од дискурсивног. Интуиција је овде уметничко фиксирање опажајних елемената. И кад се спроведе аналиба уметности као активитета људског духа, у Филозофији ' Уметности, види се да је основни појам око кога ће се окретати сви проблеми у тој дисциплини појам интуитивног сазнања. Њиме се карактеристично одлучује активност људског духа у уметности од активности духа у науци. Јер „продукција лепога" није искључива и специфична ознака уметности, као што таква њена ознака није ни произвођење пријатних емоција особене, естетичне врсте. Дубље треба сићи па да се извор уметничког активитета пронађе и открије. Треба дуге и мучне анализе, као и у теорији сазнања, па да се до живог врела сиђе. Филозофија Уметности, онаква каква је овде замишљена, имала би тек да се изради. Рефлективним методама, брижљивом анализом, она би тада утврдила ближе и детаљније у чему је то интуитивно сазнање које се постиже уметничком активношћу. Претходних радова има. Но није питање ове расправе да да елаборацију такве дисциплине филозофске. Основни факт је да се — кад је реч о уметности — обрћемо око појма, „интуиције" и да интуитивно сазнавање, за разлику од научног, дискурсивног, логичног, игра централну улогу у размишљањима о уметности. Када се одбаце ужа тумачења психолошке естетике, која су ужа зато што се односе само на емоционалност уметничког дела и преносе је на уметнички активитет, и кад се овај схвати као примарна тенденција људског духа за сазнавањем, онда се централни проблем о уметности ставља на филозофску подлогу и уноси у једну шире схваћену теорију сазнања. А како проблем сазнања у тој филозофској дисциплини није,