Prosvetni glasnik

190

Просветни Гласник

нарочитог схватања светске структуре. Али, питање је баш о том гледишту на свет; ако је одиста суштина реалности креативни елан који је по материји својој свесност, онда је у суштину његову могуће одиста ући само интуитивним напором. Али ако суштина реалности лежи у једној сасвим другој структури бића и ако је она начињена од сасвим друге материје? Интуиција као метод филозофске спекулације зависи од основног схватања реалности; интуиција јесте кључ којим се отварају седмора врата са седам печата кроз која се улази у царство реалног бића свих ствари — ако је иза тих врата одиста оно што Бергсон верује да јесте. Ако је тамо нешто друго, онда кључ није више погодан; онда је кључ, може бити, у систематском логичном, напорном и упорном интелектуалном раду. Говорећи технички, анти-интивитуизам, тј. интелектуализам, има свој кључ за решење светске тајне, ако је структура реалности логично саграђена зграда из елемената који су повезани на рационалан начин. Да би схватили последње елементе бића и ушли у суштину реалнога, ми можемо имати два схватања, или више, па према томе одговарајуће методе. Метод је правилан, ако је суштина света схваћена тако да јој једино тај метод одговара. Друго: ако је интуиција симпатични напор као и инстинкт, по суштини својој ориентирана на „унутра", како се замишља њена елаборација којом би она могла да се „екстериоризира" ? Ма колико брижљиво тјзажили у Бергсону, у погледу овог објашњења ништа се друго наћи не може до описа, аналогија и уверења. Другим речима, „интуиција која треба да постане инстинкт који ће имати рефлексије о своме објекту" и сувише је несхватљив процес. Ако ће интуитивни напор бити у томе да се повежу актуелна интуитивна искуства, како ће се извршити то повезивање? Оставив на страну упоређења са извесним процесима нашег „ја" и извесне аналогије са процесом уметничке активности, то елаборисање инстинктивних способности у човеку је — жеља и уверење мислиоца Бергсона, јер се нигде не може видети како се изближе замишља тај процес проширивања и увећавања инстинкта. Како од анулиране свесности у инстинкту доћи до свесности која представља коначну количину свесности — али интуитивне а не оне у интелигенције ? Како спровести то пројицирање унутрашње интуитивне свесности на живот с поља, на свет ? И неће ли, пројекцијом, тај, иначе слабачак, унутрашњи пламен бити угашен на ветрометинама сурове реалности ? Обрнути процес интроспекције на „екстериспекцију", да није то у основи немогућ процес, апсурдна инверсија? А да ли такав процес „пројицирања ван" постиже баш Бергсоном истакнути смер: директно уживљавање у ток светски, решење највиших и последњих питања? И да није та пројекција ориентирана на други начин ? Како је интуитивни напор — којим се има интуиција ојачати, до оружја исто онолико способног и јаког као и интелигенција — ориентиран искључиво на метафизичке проблеме,