Radno i socijalno pravo

»

Д. Ковијанић: Основни предуслови успешног пословања и 244 заштита права запослених

Бројност и разноврсност пратећих опасности и њихова благовремена неуочљивост, отежавају заштиту запослених и смањују могућности личног старања да се опасност избегне. С обзиром да заштита запослених мора да обухвати целокупну њихову личност, ње нема у тој целовитости ако се она не исказује као: 1. физиолошка заштита (техничка заштита, која штити запосленог од штетних и опасних физичких утицаја радне средине с циљем да се сачува његов организам од оштећења); 2. технолошка заштита (води рачуна о заштити нервног система запослених од буке, вибрација, неодговарајућег осветљења итд.); 3. социјална заштита (штити запосленог од стрепње, неизвесности, безперспективности – као могућих последица: неповољних односа међу запосленима, изнемоглости, старости итд.); 4. економска заштита (њу чини одговарајућа зарада и други стимулативни облици: затим, могућност коришћења кредита; брига о становима, исхрани, дечјој заштити, одморима итд.).

Информисање као усмеривач акције у служби пословних односа

Људске активности су карактеристика и најизраженији елеменат испољава у чијем усмеравању обавештеност има највећу улогу. Зато није без разлога да је обавештеност и елеменат културе као историјске категорије; култура органски припада човеку, постоји и траје са њим. Обавештеност, везана за људске интересе, није вештачка већ природна категорија и људска пратиља; по својој несавршености или савршености његова слика. Она је зато и незавршено дело.

Информисање има своју снагу у снази речи којима се служи, а ове су опет онолико јаке колико су јаки монополи над идејама које се саопштавају:

“Речима може један човек другога усрећити или отерати у очајање, речима предаје учитељ своје знање ученицима, речима заноси говорник слушаоце и одређује њихове судове и одлуке. Речи изазивају ефекте и оне су опште средство да људи утичу један на другог (Фројд – Увод у психоанализу). Језик управо и постоји из разлога да би се његовим посредовањем изражавале мисли.

Снази речи приддодаје се и виспреност у манипулисању порукама, у могућности вршења селекције, порука, дистрибуције, као и могућности искоришћавања и контроле информисања. Но и поред снаге речи и добро смишљене поруке и њеног циља, ефекти који проистичу, зависиће пре свега од ауторитета онога који поруку саопштава: с обзиром да је познато да све вести исте садржине и облика не изазивају увек исте утицаје ако једну изговори АУТОРИТЕТ, а другу онај који то није. Што се пак ауторитета тиче он увек не црпи своју моћ из властите личности, већ, и све више, из снаге средине које појединцу ствара тај ауторитет преношењем својих овлашћења на њега дајући тиме и снагу његовом испољавању.