Radno i socijalno pravo

66 Др Д. Драшковић: Пробни рад као посебан услов за рад

2. Уређивање пробног рада републичким законом о радним односима, колективним уговором и општим актом

Закон о основама радних односа, као што је речено, нормира пробни рад тако што предвиђа да се пробни рад може утврдити као посебан услов за рад на одређеном радном мјесту. Савезни Закон не уређује у потпуности институт пробног рада, већ, у складу са предметом свог уређивања, само у основама као могућност увођења, препуштајући његово уређивање републичком закону, колективном уговору и општем акту послодавца. Одредба савезног Закона нема императивни, већ упућујући карактер, што значи да пробни рад може, али не мора бити примијењен. Али, да би се могао вршити овај вид провјере стручних и радних способности радника он мора бити утврђен и ближе разрађен републичким законом у оквиру надлежности републике у овој области и колективним уговором. То без обзира што савезни Закон не каже да се пробни рад уводи у складу са законом. Тако Закон о радним односима Србије (“Сл. гласник РС“, бр. 55/96.), у складу са поменутом нормом савезног Закона, у свом члану 17. потпуније уређује овај институт. Наравно, пробни рад се републичким законом не може регулисати супротно одредби савезног Закона. То значи да се републичким законом не може укинути или ограничити могућност утврђивања радних и стручних способности радника на овај начин. Такође, републичким законом се не може утврдити пробни рад у трајању дужем од савезним Законом утврђене горње границе. У складу са републичким законом, колективним уговором и општим актом послодавца, као и уговором о раду, разрађују се сва питања остваривања пробног рада, а посебно радна мјеста за која се пробним радом врши провјера радних и стручних способности радника, начин и поступак организовања и праћења пробног рада, орган за праћење пробног рада и вријеме трајања пробног рада.

3. Пробни рад и претходно провјеравање радних способности кандидата за заснивање радног односа

Поред пробног рада, новије законодавство о раду предвиђа и могућност претходног провјеравања радних способности кандидата прије доношења одлуке о избору. Заједничко за ова два института, која се иначе међусобно не искључују, је да служе утврђивању стручних и других радних способности радника. У том смислу својом суштином и карактером оба института су у функцији превазилажења одређених проблема у систему запошљавања јер омогућавају да у заснивању радног односа приоритет добију најстручнији и најспособнији радници. Међутим, између њих постоје и битне