Radno i socijalno pravo

Дарко Маринковић, Владимир Маринковић, Цивилизацијски смисао и суштина социјалних права, Радно и социјално пртво, стр. 55-76, ХУ (1/201)

стварности. Оно што је у свему томе неспорно јесте чињеница да та различита схватања социјалне правде и солидарности, али пре свега заједнички именитељи у том схватањима представљају један од темеља савременог схватања и праксе социјалних права.“

Говорећи језиком индустријског начина производње, а посебно нових технологија, може се рећи да се у дефинисању односа прма социјалној правди и солидарности успоставља специфична подела рада. Филозофи и научници пишу и расправљају о овим категоријама, настоје де пронађу релевантне, објективне препознатљиве критеријуме за њихово мерење, владари, односно политичке власти се крећу између апсолутног одбијања социјалне правде и солидарности, до њиховог прихватања у већој или мањој мери, грађани прижељкују, сањају, али се и боре за социјалну правду и солидарност, у одређеним околностима, најрадикалнијим методама борбе.Веома ретко се ове различите врсте активности поклопе,али онда када се то догоди, добија се резонанца, која се, по правилу претвара у реалну снагу друштвених промена. Међутим, историја неспорно потврђује следеће – да није снова, односно визија социјалне правде и солидарности, ове темељне моралне и друштвене категорије не би постојале ни у реалности. Другим речима, појединачне и заједничке визије су родно место друштвене праксе солидарности и социјалне правде. Реч је о томе да су социјална правда и солидарност истовремено филозофска и морална категорија, идеал, друштвена стварност, мера, односно један од кључних критеријума на основу којих се данас процењује хуманистички карактер једног друштва.

Између солидарности и социјалне правде као етичких и филозофских принципа и друштвене праксе је увек постојао раскорак. Само се у појединим епохама разликовала ширина тог раскорака. Са тог аспекта се намеће питање за све актере који данас утичу на креирање и остваривање социјалних права, да ли у савременом друштву постоји тенденција смањивања тог раскорака.

Оноштојетакође неспорно, то је чињеница да филозофи и научници, који расправљају и пишу о социјалној правди и солидарности, схватају да се ова начела могу остварити само у одговарајућем друштвеном контексту Зато они, креирају сопствену концепцију политичког и економског уређења друштва, у оквиру које ће бити могуће остваривање моралних начела социјалне правде и солидарности. Другим речима, хиљадама година уназад друштвена мисао, односно њени креатори схватају повезаност између начела социјалне правде и солидарности

6 Сен, А. : Развој као слобода, „Филип Вишњић“, Београд, 2002.

61