Radno i socijalno pravo

Дарко Маринковић, Владимир Маринковић, Цивилизацијски смисао и суштина социјалних права, Радно и социјално право, стр. 55-76, ХУ (1/2011)

и облика друштвеног уређења. Са тим, у суштини, истим питањем, суочавају се данас сва савремена друштва. Тако на пример, Платон могућност остваривања начела социјалне правде и солидарности види у друштву на чијем ће челу бити филозофи. Аристотел решење налази у концепту политике и државе и каже, с тим у вези – Свака заједница служи неком добру, а држава служи највећем добру“ '

Филозофи хришћанства – као напр. Свети Аугустин, могућност пуног остваривања начела социјалне правде и солидарности виде само у божијој држави , како се и зове главно Аугустиново дело „Де Цивитас Hen“.

Томас Мор, своју идеално праведну, данс би је модерно назвали „социјалну државу“, смешта на удаљено острво, ван постојећег света. Данас, неколико векова касније, пред свет се поставља исто питање – да ли држава социјалне правде није могућа, али је симболично смештање идеалне државе на острво Утопија, у суштини позив на моралну обнову.

Неспорно је да је Адам Смит, својим делом „О изворима богатства народа“ на само отворио нову страницу у економској теорији, већ доказујући да је извор богатства народа људски рад, уводи нове параметре за успостављање принципа социјалне правде и солидарности. Његов приступ, у суштини се супротставља каснијим, али и данас присутним ставовима, да су начело тржишне утакмице и начело социјалне правде и солидарности антиподи. Напротив он у тржишној утакмици, и подели рада коју она изазива, види темеље економске и сваке друге солидарности у друштву.

Са све динамичнијим развојем савременог грађанског капиталистичког друштва, развојем нових технологија, нових области производње, а то значи сталног увећавања стваралачке моћи људског рада научна мисао, али и практична политика све се више баве питанима социјалне правде и солидарности, односно њиховом основном манифестацијом – социјалним правима. У том погледу, од посебног значаја за савремено схватање социјалних права има хуманистичка филозофија и друштвена теорија седамдесетих година двадесетог века, којој припадају Карл Корш, Дјерђ Лукач, Ернест Блох, Херберт Маркузе, у бившој СФРЈ, група окупљена око часописа „Праксис“ Загребу, Корчуланска летња школа. Они су за ову тему значајни зато што развијају теорију о конвергенцији система, што је у суштини теоријски и филозофски темељ схватања о социјалним правима као цивилизацијској

i Аристотел : Политика, Култура, Београд, 1962.