Radno i socijalno pravo

Дарко Маринковић, Владимир Маринковић, Цивилизацијски смисао и суштина социјалних права, Радно и социјално право, стр. 55-76, ХУ (1/2011) а IEE EE РО ИО А АЦО

кокошка или јаје. Међутим, већ на појавној равни може се уочити да је у појединим периодима доминирао одређени аспект борбе за људска права. У том смислу се може рећи да у савременом добу доминира борба за социјална права.

Међутим, управо савремена пракса потвђује да борба за социјална права у односу на друге аспекте, односно борбу за успостављање људских права у целини, функционише по принципу спојених судова. Наиме, очигледно је већ на појавној равни да успостављање социјалних права, само за себе, ван контекста других људских рава, једноставно није могуће.Напротив, сва људска права се морају и могу остваривати интегрално, као целовити пакет људских права, а да угрожавање сваког од права појединачно доводи у питање људска права у целини. Чињеница о међусобној повезаности и условљености свих људских права, интегративни карактер њиховог остваривања релативизира све поделе, односно све класификације људских права, по одређеним областима живота људи и функционисања друштвеног поретка, потврђујући да оне могу имати само методолошко- теоријске функције олакшавања целовитог приступа појединим аспектима и садржајима људских права, а да у суштини свако људско право садржи одреднице које обухватају већи број права. Та чињеница има противуречан карактер у процесу успостављања људских, а у том контексту и социјалних права, јер делује истовремено и ограничавајуће и подстицајно. '°

Историјски посматрано, прво и основно људско право, које је, објективно извор и темељ свих других људских права, јесте право на живот. То је чвориште из кога израста људска јединка и људска заједница. То је природно право човека као јединке и као биолошке врсте. Исто тако, то је и основно људско право, које чини темељ људске цивилизације, свих закона и правила понашања и без кога сва друга људска права губе свој основни цивилизацијски смисао и снагу. На тај начин право на живот чини заједнички епицентар човека као природног и као друштвеног бића. То двојство и једниство је од изузетне важности јер је извор норми понашања које обавезују свако људско биће и људску заједницу, а чиме обезбеђују остваривање целине природних и друштвених права човека.

Право на живот, пре свега, подразумева да човеку живот нико, никада и ни из каквог разлога не може да одузме, из чега је, поред осталог на знатном делу планете забрањена смртна казна. Са правом на живот недељиво је право на физички и морални интегритет сваког појединца.

10 Bercusson, B. : Manifesto for social constitution, European Trade Union Institute, Brussels, 2007.

64