Radno i socijalno pravo

Дарко Маринковић, Владимир Маринковић, Цивилизацијски смисао и суштина социјалних права, Радно и социјално право, стр. 55-76, ХУ (1/2011)

Оно подразумева да нико не може бити подвргнут понићавајућим поступцима, мучењу, сакаћењу, тортури. Исто тако не може бити подвргнут поступцима који нарушавају његов морални интегритет и достојанство личности.

Ако се прате и анализирају наведеним логичким редом, може се уочити да људска права заиста проистичу једно из другог. Следећи напред наведену логику, може се закључити да из претходне две групе људских права проистиче и трећа, која се односи на забрану ропства, односно сваког друштвеног односа који је налик ропству. Наравно, да то подразумева забрану било каквог облика принудног и ропског рада. У анализи наведене три групе људских права, или три аспекта људских права, која се, уобичајено сврставају у основна права, уочава се један значајан заједнички именитељ. То је забрана одређених индивидуалних и друштвених понашања, која, сама по себи, угрожавају основна људска права. То указује на две ствари, везане за интегративни карактер ових права. Остваривање и заштита ових права не може бити предмет преговора, она се третирају као основна и неприкосновена цивилизацијска тековина. Друго, један од неопходних услова за заштиту и остваривање ових права је забрана одређених поступака и понашања, која су у супротности са овим правима. Из тога проистиче да интегралност људских права подразумева одређене норме, али и забрану понашања које, по својој суштини крши ова права. !!

Јаснојетакође да остваривање било које групе од наведених људских права није могуће, само за себе, већ се пуни људски, хуманистички и морални садржај и смисао ових права може остварити само у целини. Следећи такву логику, неизбезно се у наведеном контексту отвара питање социјалних права, односно природе и карактера повезаности ове групе људских права, са другим групама –областима људских права, и људским правима у целини.

Не спорећи значај напред описаних људских права (права на живот, права на слободу и др.), мора се истовремено узети у обзир чињеница потврђена праксом савременог доба, да ова права, која се с разлогом називају основна и која реално представљају родно место свих других људских права, могу остати на нивоу политичке и идеолошке декларације, уколико нису испуњени реалним садржајима, који представљају материјалну садржину и реалне критеријуме за оцену стварног стања људских права у појединим земљама и у глобалној заједници у целини.

П – Социјалнаправаи економска криза, Зборник радова са истоименог Саветовања, Златибор, 2009.

65