RTV Teorija i praksa

prenošenja (putopis, vest, crtica, članak, reportaža, izveštaj, feljton, kritika, esej), sa dužim zadržavanjima na primatu audio-medija, kao konkurentu prvobitnog žurnala i novina (izjava, izveštaj, reportaža, emisija) da bi, konačno, u našem vremenu, doslednošću i upornošču svojega iskonskog tragalaštva izdiferencirao sopstvenu deskripciju prema potrebama vremena, u mogućnostima i formama najmodernijeg, što če reći i najmočnijeg audio-video-sistema, prevashodno racionalnog televizijskog, informativnog medija (te razlučio svoj obaveštajni karakter na kategorije informativno-političkog sugeriranja, feljstonsko-dokumentarnog informisanja i kultumo-umetničkog resekciranja; iz osnovne karakterološke kategorizacije jedne vesti, izveštaja, reportaže, putopisa, feljtona, kritike, eseja i dr.), Na svome dugom putu verbalni pa deskriptivni zapis, u estetskom i sociološkom vrednovanju vremena i događaja, u inovacionoj bazi svoga egzistiranja ostao je, u samoj suštini, prastara informacija, naravno, samo ovoga puta iskazana modernim sredstvima prenošenja odn. informisanja. U logičkom nizu tehničko-tehnoloških pronalazaka (pismo, Stamparija, novine, radio) mladost televizijskog medija ne označava kraj traganju za što bržim i adekvatnijim formama informisanja! Prastari zapis, kao sugestija je ostao isti ali su načini prezentacije vesti i kompletnosti izražavanja i obaveštavanja izvanredno usavršeni i to u pravcu gledalaca (sa dominacijom slike nad rečju!) dakle, u relacijama materijalno i kulturno raslojenih televizijskih potrošača, nezajažljivog konzumenta televizijske slike, poslušnog čitača televizijskog zapisa. U raznovrsnosti programa i beskrajnim tkanjima mašte posredstvom televizijskog medija tek sada su, nakon toliko godina, počeli da se izjednačavaju gledaoci po iskustvenosti i intelektu, naravno, uslovno govoreći o tome, Svi oni sada prihvataju televizijski informativni zapis kao svakodnevnu, a nasušnu potrebu. A ta nasušna potreba, tj. permanentna radoznalost širokih narodnih slojeva u stvari je urođena želja da se što više sazna, iz prve ruke, o prijateljima i neprijateljima, da se zaviri u tuđi život, u intimu nepoznatih; u nečiju tugu, tragediju iii katastrofu. U samoj osnovi informacije ta malograđanska radoznalost pretvara se, vremenom, u iskrenu žeđ za političnom obaveštenošću i smišljenim zapisom stvamih kvaliteta. Iz ovoga proizilazi da će kroz izvesno vreme taj heterogeni televizijski auditorij prerasti na nivo tendencioznih vaspitanika televizijskog medija sa izvajanim profilom znalca, doktrinara i estete; politički odgojene jedinke određenog društva, naravno i ovo uslovno shvačeno. Shodno

69