Rustem i Suhrab
ФИРДУСИ
Кад света жељни Сухраб књигу виде, Сву војску одмах одатле поведе.
(С таламбасима на пуг храбро крену, Узбуни земљу војском и галамом.
У бојној снази њему равна није,
Све да се с лавом или змајем бије. Па маче војску према Иран-земљи, Све редом спали, ништа не поштеди.
СЕДМО ПЕВАЊЕ. Сухраб долази до Белог Града.
485
Град један беше који белим зваху,
У њем је била Иранцима нада. Јуначки Хеџир беше диздар градски, Јак, срчан и вешт топузу и стрели. Гуждехем тада беше смалаксао,
Ал' опет оста јуначан и смео. Имаше кћерку, јахачицу храбру, Обешеницу, горду и на гласу. Кад Сухраб стиже близу тога града, Срчани Хеџир одмах њега спази; Узјаха јунак ветроногог коња,
Из града трчи на то бојно поље. Кад ратоборни Сухраб њега виде, ЈЉутином плану, сабљу мржње тргну. Остави војску, јурну попут ветра, Па викну: „Чуј ти што се главом игр Зашто си лудо сам дошао у бој Држи се чврсто, добро узду зграби! Реци ми ко си и од ког си рода, Јер ће ти мајка сада закукати!“ Овако Хеџир одговара: „Доста!
За мејдан с тобом не треба ми нико, Јер ја сам Хеџир, срчани војвода, Сад ћу ти главу с телом раставити И послати је одмах краљу света,
А лешинар ће труп ти растргати!“ Кад то Сухрабу до ушију дође,
490:
200
аш
210