Rustem i Suhrab
10
ФИРДУСИ
Кад сјајно сунце на небо изађе,
И лице земље љубављу обасја,
Да се опрости узе је на груди, Очи и чело пољупцима осу. Вилинско лице плачућ од њег оде Брига и туга посташе јој друга. Рустему дође краљ отменог рода И упита га како је спавао,
Па му о Рахшу веселу вест каза. Од тог заигра срце крунодавца: Поглади ата па га седлом седла, Све Рахша гледа, краљу благодари. Па пут Систана као ветар дуну,
А све се сећа свога доживљаја. Одатле. крену пут Забулистана,
Не рече ником шта чу и шта виде.
Б
ЧЕТВРТО ПЕВАЊЕ. Техмина рађа Сухраба.
Девет месеци кад књегињи прође, Дође јој дете као месец сјајно. Рекб би: то је Рустем слоновити, Или Сам лављи или Нпрем славни. Кад му се осмех на лицу појави, Онда му мати даде име Сухраб. Кад му би месец, кб да му година: Прса му беху као у Рустема. Трећега лета опаса оружје, У петом поста јунак лављег срца. Кад му би десет лета, у тој земљи Не беше никог да с њим мејдан дели. Тад својој мајци на колено иде, Па дреко пита: „Де кажи ми сада, Кад сам ја од свих вршњака највиши И кад ми-глава у небеса стрши, Од чијега сам рода и племена, Шта ћу рећ' кад ме ко за оца питар Ако ми на то одговор не дадеш,
ко (оу) сл
а] (=> [538] 1 280
285