Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

53

10

Колико се брата ужељела,

Од змије се одвојит не хоће. А кад нојца по вечери била, Бачи змија крила и окриље,

И отури од себе кошуљу.

Кад то виђе Веруша ђевојка, Она јасно од радости висну, Из одаје изљезе ђевојка,

Својој старој говорила мајци: »Ха, ну ходи, моја мила мајко ! ууја ти видиш чудо неглејано : „Није ово змија краосица,

„По је ово огњаништи змају, „Па њега су до три обиљежа : „Вуча шапа и орлуја панџа, „Из зубах му живи огањ скаче; „Диван ли је, јад га задесио ! » ИД мене је ноћас говорио,

„Да ће сутра лећет под облаке, уда годину дома доћи не ће.“ Оно рече, сузама просула,

А мајка је веселити пође:

„Не бој ми се, моја кћери мила !

„Брега хоће уставити мајка.“ Па уљеже у одају орзо, Украде му крила и окриље, И украде од змије кошуљу, Све у живи огањ запретала, На огањ је сина изгорела. ')

= мм ~ а

| Свршетак ове пјесме види се да је врло

59

65

то

скраћен.