Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 113

— Њега опет ја нећу!

— Па мораш кога наћи!

=— Кад не могу...

— Па остаће ти непоорано...

=— Шта бих му ја — нек остане — рече он и слеже раменима.

Забрину се Нера. Оно и њу срце боли за својим јединцем, али, опет, треба хлеба јести. Мислила је мисли свакојаке, па кад јој ништа не поможе, она се диже до комшије Марка коме се тако у неприликама обраћала за савет.

Нађе га код куће.

— Ја баш до тебе дођох.

— Којим добром >

— Бога ми, мој комшија, па да виш није пи добро.

— А шта је» |

— Је ли ти се јављао мој Пера ово дана»

— Јесте, звао ме да спрегнемо. Али како мени, хвала Богу, не треба спрежник, а после...

И ту пресече и погледа је. Она устрепери, али се савлада па запита:

— Шта, комшија»

— После, коно, Пера ти се нешто баталио. Ни оно дете, ни дај Боже! Ја не знам шта му је, али знам да оно што ради не ваља! Немој ми замерити, али ја мислим да би њему требао старешина; ти си га много напустила!...

Нера обори главу, па ућута.

— Волим ти казати у очи него за леђима, ја нећу да спрегнем с њим. Ја не знам шта му би од једанпут! Јесенас онако момче — а саде Да није што си га тако рано оженила>

Нера се дохвати за то питање.

— Па може бити, комшија.

— Али, онда би се с њоме много заносио, а овамо, ја чујем, он је већ и туче!...

= Па... она знаш...

— Из добре је куће оно чељаде. Није она од те сорте Мевој--