Srpska književnost u XVIII veku

910) ЈОВАН СКЕРЛИЋ

чито учени и школовани људи, почели су га употребљавати и као живи говор. Има доста истине у ономе што је 1805 године митрополит Стеван Стратимировић писао Доситеју Обрадовићу: „Јешче другојачије говори просто сербски класа свјашчеников, оФицијеров, учених, терговцев, художников, рукодјелцев и вејех с култивирани људми смјешчаних Сербов, а другојачије класа простих земљеделцев, или возаров, слуг, говедаров, овчаров и прочих подљејших људеј, који нити речи имаду доста, нити их право изговарају, но разврашчавају, нити кадгод књиге читају.<"' У Сомбору, на пример, у доба, када је Вук Караџић отпочео борбу за народни језик, за говор „подљејших људеј«“, руско-словенски био је тако распрострт у тамошњем српском грађанству, да су и жене „славенствовале«“. Још 1850 године патријарх Јосиф Рајачић је намеравао да покрене лист на славено-српском језику. И тако је ХУШ век српске књижевности као књижевни језик предао ХТХ веку тај мр:ви, вештачки и неплодни руско-словенски језик, који се без икаква права назвао „славјано-сербским«, и о коме је Копитар 1891 писао да је рјапе ђагђага, пша, Нсга, виа, гфсша«“.

Али и ако се руско-словенски језик сматрао као књижевни језик, ипак је, и то доста рано, било покушаја да се извојује право народном језику, и да се књиге упућене народу штампају на простом народном језику. У ХУШ веку, код Мађара и Немаца народни језик стао се истицати над латинским, (1786 ЈосиФ П наредио је да ну

1) Новма Сербскау ЛЂтописљ, 1888, књ. 42, стр. 121.—122. 2) Ђорђе Рајковић: Сава Мркаљ. Биографско-књижевна слика. Јавор, 1877, стр. 1008,