Srpska književnost u XVIII veku

219 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

или у том особљиво учашчих се, други нитко разумјети не могао, что свим љубитељем знаниј не малим било препетствијем, почему и не могли, развје једним само по сав свој живот желанијем наслаждавати се“. Данас се народни језик уводи свуда, сем у Пољској и Угарској, где се задржао латински језик, па тако треба и Срби да чине. И зато он обећава да ће у свом часопису доносити ствари не само „на росијском језику“ но и „на нашем«.

Али писад који је дао све разлоге за писање на народном језику, који је непрестано и доследно тако радио, био је Доситеј Обрадовић. У најранијим својим писмима, из 1074 он пише народним језиком. 1783, када је издао прво своје дело, Животђ и приклоченља, он је употребио народни језик и дао ва то озбиљне и праве разлоге: „Учени људи ваља да на простом језику пишу и тако мало по мало обикнуће се сав народ мислити и расуђивати сврх сваке ствари“. У другом делу аутобиографије своје, он пише: »удогод један народ на својем матерњем језику књига нејма, принужден је у тамности ума лежати и све на горе успевати«. Он воли свој матерњи језик као своју земљу, као свој народ, као једну страну свога унутрашњега бића, као могућност да се потпуно изрази, али он народни језик нарочито цени и тражи га као најпоузвданије оруђе општега напретка и просвећивања, свију слојева народних. У нарочитом чланку Јест ли полезно у простом дијалекту за штампу издавати он даје целу рационалну теорију књижевности на, народном језику. „Језик има своју цену од ползе коју узрокује“, и ако се хоће да се просвети српски народ, који у огромној већини сачињавају сељаци и прости људи, мора им се писати њиховим јези-