Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 218

ком, да и они брзо и лако могу научити читати, па да љ»онда просвештеније разума и цвет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже до сељака, преподавајућ се најпростијем народу и чобаном...<“ Учити један мртав језик значи губити драгоцено време и бескорисно мучити људе. „Која је нама корист од једнога језика којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме, и који је туђ матери мојој и сестрама 7< Треба писати »обшче народним јевиком“; на њему сви који само знаду читати могу уравум свој просветити, срна поболшати и нрави украсити«“.

Ове здраве идеје усвајају још неколико пиколико писаца на крају ХУШ века. Притче Јована Мушкатировића, (1787) писане су народним језиком, и, приказујући их своме сину, писац хвали „многа, својства, силе и красноречије нашего сербскаго језика“. Аврам Мразовић 1787 преводи Поучител- | нлоћ Магазинљ за дбцу, на „чисто сербском језику“, по савету »„благоразумног мужа Доситеја Обрадовича“. Емануило Јанковић пише »на просто сербски“, и у посвети Терговаца (1789) он вели да се служи матерњим а не словевским језиком, јер он није „Славјан него Србин, и не пише за Славјане но за Србе“. Бош змал са орлови (1789) такође је, по изузетку код Рајића, писан народним језиком, а, исто тако и његове Проповбди на ићлљ г0д% сербскимљ простимљ м валахшеким лаком“ |Беч, 1793): Поред тих књига важнијих писаца изашло је још неколико књига од анонима и непознатих писаца, које су такође писане народним језиком. Оба издања Молитвенне книге кесара Тосифа П (1754 и