Srpska književnost u XVIII veku

916 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

диш ли, вели ми, да је у њој полак латински слова, и да је свака књига под анатемом, која, једно једино словце латинско у себи има: каже, да од кад су такове књиге на свет произишле, да су људи почели спуже јести; ајме, црн вам образ, (подвикне', могаше свет јошт коју стотину година постајати да му ви стаким књигама хака не дођосте !<" 1778 године, Будимци су дигли читаву узбуну против увођења „чивутских слова“ у православну српску авбуку.') То народно неповерење према грађанској азбуци нарочито је било појачано после решења школске комисије у Пожуну 1782, која је, поред све опозиције њеног члана Теодора Јанковића Миријевског, решила да се ћирилица укине у школским и световним књигама српским, а остави само у црквеним. На силан протест народа и јерархије српске, Јосиф П, који је првобитно био потврдио ту одлуку, опозвао је 1784 године, и тако је све остало по старом. Због таквих покушаја, доцније, када је Вук Караџић изводио своју правописну реформу, не само „црквари« но и световњаци и озбиљни људи бојали су се у„јоте«“ као почетка упошокчавања«“ азбуке. Још у другој половини Х[Х вока, 1854, један од најкрупнијих људи наше књижевности, Јован Ст. Поповић штампао је збирку својих стихова Даворје црквеним словима, пребацујући Петру Великом што је извршио „стругање и подсецање писмена“, створио азбуку која је „нека чудна смеса, нит словенска, нит латинска“, што је повредио „благовјеност, коју смо старинама нашим

2) Совђти здраваго разума. Издање Глигорија Возаровића. Крагујевац, 1888, стр. 44. |

3) Гаврило Витковић: Нови податци за историју српски пресељеника у Угарској. Гласник Српског Ученог Друштва, књ. 86, стр. 47.