Srpska književnost u XVIII veku

~

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ

о = ~

одавати дужни«. Интерес је и Српства и Словенства, вели Поповић, одбацити „латинско-словенску“ грађанску азбуку и задржати стару црквену азбуку, „нашу рођену, образ свесловенски носећу азбуку“.

Но поред све опозиције цркве и простог света, нови писци, поборници нових идеја, почињу се у велико служити грађанском азбуком. Тако су чинили: Доситеј Обрадовић у свима својим књигама, Стефан Новаковић са својим Славеносербскла ВЂдомости, делимично Јован Мушкатировић, а врло радикално Емануило Јанковић, упрошћавајући чак и грађанску азбуку у духу српскога, језика, и избацујући непотребна и паразитска, слова. као на пример Б, изјављујући да би још нека упрошћавања вршио да се не боји „необичности«“. У последњој десетини ХУШ века све је више ењига штампаних грађанском азбуком. Тако Михаила Максимовића Мал буквар за велику децу (Беч, 1792), Михаила Владисављевића Стхџ о недбли (Беч, 1792), Саве Текелије Еднога Арађанина намертанле основанљл за обученле сербске обце у Араду уредити имљћтоца (Будим, 1798), Гаврила Хранисављевића Стхћ на похвалу треосвлиценнљшаго и високодостошнћшаго господина Стефана 015 Авакумовичљ... (Будим, 1798).

У последњим годинама ХУШ века питање језика, и правописа код Срба стоји овако: црквеним консервативни писци држе се руско-словенског језика и црквене азбуке; световни и напредни писци претпостављају народни језик и грађанску азбуку. И страсно претресање тог спорног питања испуниће целу прву половину ХЛХ века, завршивши се највад пуном победом народнога језика и грађанске азбуке