Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 935

Стефановићу Венцловићу за српски народ, који је у новој домовини био изложен великим опасностима, од Уније и католичкога прозелитизма. Међу преводима Венцловића ваља навести један са пољског и световног садржаја: то је Исторга Барона Цесара, гар'динала. римского. То је један од најранијих световних превода у новој српској књижевности. Оно што је особито важно и значајно у књижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића то је језик којим је писао. Управо, он има два језика, којима се служи. Када пише дело само за црквену употребу или преводи дела, црквене учености, он пише књижевним српско-словенским језиком, онаквим какав се сачувао у црквеној традицији им како га је научио од свога учитеља Кипријана Рачанина. Али када пише за народ, нарочито када као проповедник саставља беседе, он се служи лепим и чистим народним језиком. У томе погледу он се држао правила које је сам поставио у поговору свога превода Мача духовног Лазара Барановича : „И се же вједомо буди, јако не вса проста сут, поњеже јаже Ек богу глагољут се сија по писанију књижном вмјештено јест, а јаже к људем, сија по просту«“. И сам Бог, говори он, рекао је Мојсеју да сабере људе и да им говори тако да могу разумети и синове своје научити: »а не в маглје и чрез облак учити и глаголати невештије в писмје, но просто им јавиком им вјештати, јако да вса разумјејајут људије“. И кад год долази у додир са народом, он неће да говори „укњижки скривено“, но „простим дијалектом“, „на србски језик ради разуменија простим чловеком“, „на просто уравумителноје знаније србскоје за сељане и просте људе“. Неколико његових књига напи-