Srpska književnost u XVIII veku

936 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

сано је тим „простим језиком“, тако: Поученја и слова разлика, Великопост'никг, Пен'тикости трџида, Слова. из'бран'на п поученле избранног. Пада у очи да су његова последња дела, писана од 1741 до 1746 године, у доба победе и превласти руско-словенскога језика, као нарочито писана народним језиком.

Не само у погледу језичном но и у погледу књижевном и културном, имају значаја његове црквене беседе које је као „славни проповедник“ говорио „добрим слушавцима, кметовима и кметским синовима“. Око 1740 године он је био капелан код српских шајкаша у „славном граду Коморану“, и тада је често говорио са црквене проповеднице. Те његове беседе не одликују се само чистим и течним народним језиком, правом народном синтаксом, обилним речником, обртима и Фигурама из народнога причања ; оне показују стварно и велико познавање народнога живота, разумевање народних потреба, озбиљно схватање пастирске дужности, тако да беседе Гаврила Стефановића Венцловића иду у најбоље производе целе српске омилитике. Лингвист који изучава историјски развитак српскога језика, културни историчар који проучава живот српскога народа у појединим тренутцима, као и историк црквенога беседништва у Срба, не могу обићи ове значајне беседе.

У опште узев, Гаврило Стефановић је био спреман и вредан црквени писац, који је за своје доба и за своју средину имао прилично образовање и знатно књижевно интересовање. Својим познавањем и превођењем руских теолошких списа, он везује већ створену руску књижевност за српску књижевност која се у скромном облику почела ства-