Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПТ ВЕКУ 937

рати. А у интелигентној љубави за прост народ, у рационалној идеји да за народ треба писати народним језиком, он је претеча Доситеја Обрадовића и Вука, Караџића, иза читаво пола века он стоји пред својим мрачним добом. Како његова дела нису била штампана, то нису могла бити од утицаја на даљи књижевни развитак, али она нам показују „како би се према староме српско-словенском књижевном језику (да није било прекида) сриски народни књижевни језик развијао“.') И када се чита његова, лепа и јасна проза, писана на живом, природном и чистом језику, осећа се колики је велики назадак био узимање мртвога и хибридног рускословенског језика за књижевни језик српски.

_ _ Литература:

Гаврило Витковић: (О књижевном раду јеромонаха. Гаврила, Стефановића. Гласник Српског Ученог Друштва, 1872, књ. ХХ ХТУ.

Гаврило Витковић: Сриски историјски и књижевни споменици. Гласник Српског Ученог Друштва, 1887, књ. ШИХУПЏ.

Љубомир Стојановић: Каталог рукописа и старих штампаних књига. Збирка Српске Краљевске Академије. Београд, 1901, стр. 19—21, 34—36, 38—89, 49—51, 84—171.

Стојан Новаковић: Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога. Треће прегледано и поправљено издање. Београд, 1904, стр. 180—708.

') Стојан Новаковић: Шримери књижевности и језика старога п сртпско-словенског. Београд, 1904, стр. 180.