Srpska književnost u XVIII veku

949 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

каштигу у Бога«.') Бранковић је умро као заточеник, у Хебу 1711 године и сарањен, како вели једна хебска кроника, „го115 фетрјо, аџа зећипа сиз“. 1743 тело му је пренето у манастир Крушедол. Ђорђе Бранковић није занимљив само као историјска личност, он је значајан и као историчар. Његово дело, и ако није штампано, ширило се и читало у неколико преписа, и служило као извор познијим српским историчарима. Када је био у Влашкој друговао је са румунским историчаром Константином Кантакузеном, који је био брат владајућег кнеза Шербана Кантакузена. Константин Кантакузен био је учен човек, имао је велику библиотеку, писао је историју Румуна, и његов пример утицао је на Бранковића. Када је допао заточења, Бранковић се користио доколицом и стао писати своју историју, чија је тенденција. била потпуно практичка: хтео је да докаже да он проистиче од старих српских деспота, и да има право на њихов престо и на земље којима су они некада владали. Он је своју историју схватио и израдио као неку врсту врло опширне и документоване потврде својих молби и жалби, које је на све стране слао. Оригинал тога његовог рукописа налази се у Митрополијској Библиотеци у Карловцима; исто тако сачувало се и неколико рукописа, од којих је најтачнији студеничког игумана Константина. Књига није издавана из политичких обвира. Митрополит Отратимировић у једном писму Атанасију Стојковићу из 1815 вели да ув неј некија противу политички держави сеја. обретајут сја“.)

1) Деспот Ђурђе Бранковић сужањ у Хебу. Превео с немачког Александар Сандић. Прештампано из „Омладинског Календара< за тод. 1872. Нови Сад, 1871, стр. 9.

3) Вукова преписка. Београд, 1909. Књига ПЛ. стр. 712