Srpska književnost u XVIII veku

9Дћ ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Главни извори Бранковићу били су Архиепископ Данило, Мавро Орбини, талијански историчар хуманист Антоније Бонфини и мађарски историчар ИштфанФи, а у тексту се помиње врло велики број грчких, латинских, немачких, угарских, чешких и пољских историјских писаца. Бранковић је био начитан и учен човек, и свакако је више читао и знао но и један Орбин његова времена. И ако има извеснога. критичнога осећања, и не прима сва тврђења, но дискутује што налази код писаца, и ако значи велики напредак према нашим хроничарима и панегеричарима из Средњега Века, ипак он није писао поуздано и критично као што би се захтевало од једнога данашњег историчара. Али, за своје доба. он је врло много дао; историјски део о Србима у Банату и Ердељу врло је добар, п ниједан од наших историчара ХУШ века није га превазишао. Павле Јулинац је направио само један извод из његове кронике, а Јован Рајић се сав на њега ослањао.

Бранковићева историја слабо је написана. Рођен на периферији разбацаног српског народа, од матере, како изгледа, родом Мађарице, пошто је провео највећи део свога живота међу туђинцима, он није добро владао српеким језиком. У ропству у Хебу дивили су се његовом „китњастом латинском језику“, али српски је врло слабо писао. Трудећи се да буде на висини свога предмета и да изгледа свечано учен, он је писао у развученом, плеонастичном и врло често неразумљивом језику. И сувопаран предмет, и велика опширност, и мутан начин изражавања одбијали су читаоце од ових хроника, које су, поред свега тога, ипак могле утицати да су биле штампане.