Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

236

219

ти

Како ђетић од Орбије сјече; А кад виђе Оругџијћу Мехо, Препаде се, да га Бог убије! На далеко свог коња устави, Па потрже двије пушке мале, Нанишани обје на Милоша, Обадв'јема живу ватру даде, Обје пукле, остануће пусте: Ал" Милошу Бог и срећа даде,

Ниједна му ране не зададе,

А. кад виђе Оругџијћу Мехо,

Ђе остаде Милош на ђогату, Препаде се, срамота га било! Џа он од стра' обје пушке баци, Даде плећа бјежал' у ордију. Њега ћера Поцерац Милошу

На ђогату коњу виловноме: „Стани, море, Оругџијћу Мехо! »Обазри се, да се огледамо, „Срамота је бјежат са мејдана; „Није шала, двије војске гледе.“ Ал се Турчин не омје обазрети, Веће бјежи с главом без обзира. Злу се Милош послу домислио: Он потеже пушку кубурлију, Пушци Милош живу ватру даде, Пуче пушка, запјева Милошу, Оругџијћу на жалост одјеку ; Враг догоди, те Меха погоди. Поче Мехо дремат' на ђогату,

А Милош му стаде говорити: „Море Мехо! Је л ти мало пића 2

215

280

385

290

300

9305