Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

237

220

„Млогога сам тако напојио,

„Па кад заспи, више се не диже.“ Ману Милош сабљом и десницом, Према себе ударио Меха

На довату по бијелу врату,

У једном му одсијече главу.

~ Кад погибе Оругџијћу Мехо,

Остали се препадоше Турци, Од све војске погибе им глава;

"Онда Србљи у глас повикаше,

А на Турке сложно ударише. Да се коме стати нагледати Како Српске сабље сијевају, Мртве Турске главе зијевају, Ту не оста Србин у дружини, Који Турске главе не одејече. Од Србаља мало тко погибе, Од Турака мало тко утече; Изгибоше Турске поглавице: Погибе им хоџа из Стамбола, Који благе р'јечи говораше, Ког је царе био опремио,

Да по земљи благе збори р'јечи, Не би л како земљу умирио; С њим погибе дванјест поглавара; Утече им паша Али-паша, Утече им шеру Бијељини. Весели се, под Цером Поцерје! Којено си гн'јездо соколово: Кад Србину буде за невољу, У тебе се по соко излеже,

Те Србину буде у помоћи.

310

315

320

325

330

335