Srpski književni glasnik

7

Књижевни ПРЕГЛЕД. 5

модерна поезија». Преводио је, затим, и Словацког («У Швајцарској» и др.) којега Пољаци не цене мање као лиричара од Мицкијевића; Ујејског («Библиске Мелодије») који често пута важи као најзнатнији пољски песник, п најзад Гошчињекову чувену поетску приповетку «Кањовски замак». На основу ових пољских превода и студија, Јенсен је изабран за члана «Савета Народног Пољеског Музеја» у Раперевилу, и «Друштва пријатеља науке» у Познању. Он, најзад, није укратио пажњу ни југословенским књижевностима: словеначкој и бугарској. Написао је два есеја о Словенцима, о Прешерну и Ашкерцу пи дао пробе њихове лирике; и два о Бугарима, опет са пробама. песама, један о Вазову и његовом роману «Под игом» а други о оном Христу Ботјеву којем Бугари дају важност националног песника. и борца за слободу а у којем ми не можемо не видети најпре једнога отвореног непријатеља српског. Јенсен, наравно, није имао обзира које MIM често пута данас имамо. Њему је цео словенски југ подједнако ипнтересантан и симпатичан, и он. никад није улазио у наше локалне односе и аптипатије.

Из српске књижевности, превео је, рекли смо <«Горски Вијенац» и написао му опширан увод и коментар. Гај је рад награђен од Шведске Академије Jom 1890 године али још није штампан. Затим је преводио Бранка («<Хајдуков гроб» m «Raj млидија – умрети»), Прерадовића («Путник»), Мажуранића. («Смрт Смапл аге Ченгића»), и једну збирку Вукових женеких песама. Од приповедача, преводио је Љубишу («Крађа и прекрађа звона») Il. Лазаревића («Школска икона», «Све he TO народ позлатити»), FP. Матавуља («Света освета», «Како се Латинче оженило», «Ново оружје»), Г. Веселиновића («Мали Стојан», « Кумова клетва»). Још додајте преводе неких краћих песама и одломака из «Балканске царице» од кнеза Николе и нарочито драма Ива Војновића («Џеихе», <«Еквиноциј») којега. Јенсен нарочито цени (треба приметити и то да су ово једине словенске драме које је Јенсен преводио) а од којег емо ми у Београду пмали прилике да познамо само