Srpski književni glasnik

ЖИВОТИ СМРТ КАПЕТАНА РЕНОА,

или ТРСКОВАМЧА.

(2.)

Разјарио се био озбиљно. Најпре је ходао без речи грицкајући усне да је крв на њих ударила. Више није обилазио у круг око свога плена лукаво п опрезно, већ је ишао право п поуздано горе доле, брзо, лупајући ногом о под, да су му мамузе звецкале. Соба се тресла ; завесе затрепташе као дрвеће пред удар грома; чинило ми се да ће се догодити нешто страшно и велико; коса ми се диже на глави, и ја се маших руком за главу и против своје воље. Гледао сам папу: он се и не помаче, само јаче стиште обема рукама орлове главе на наслонима своје наслоњаче.

Бомба наједанпут прште.

— Глумац! Комедијаш ја! А! Приредићу ја вама таквих комедгја да ћете сви плакати као жене и мала деца. — Комедијаш! — А! ви се варате ако мислите да ћу ја допустити према себп тај хладнокрвно неучтиви начин! Моја позорница је цео свет; ја на њој играм господара и писца; а глумци, комедијаши сте ви сви, Папе, Краљеви, Народи! И жица којом вас ја крећем, то. је страх! — Комедијаш! Мали сте ви да се усудите да MII пљескате или да ми звиждите, Ујепог Сћтагатопсет! — Знате ли ви, — кад бих ја само то хтео — да бисте ви били један обичан попаг Вама и вашој тијари би се данас цела Француска подемевала, да ја не останем 03биљан кал вас позлрављам !