Srpski književni glasnik

499 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

„Још пре четири године, нико није смео гласно поменути Христа. А ко би, молим вас, говорио о папиг Комедијаш! Ах, господо, ви хоћете с прага одмах у нашу кућу! Љути сте што нисам био луд, као Луј ХТУ, да пот-

пишем непризнавање галиканских слобода! — Не дам ја да ми се подваљује. — Ви сте у мојој руци; ја вас пре-

носим са југа на север као марионете; ја се претварам ла вас још поштујем зато што ви представљате једну стару мисао, коју ја хоћу да васкренем; и ви немате довољно духа да то видите и да се после чините као да не видите. — Него човек мора све да вам каже! Мора да вам нос забоде у ствари, па тек онда да их разумете. И ви мислите да се без вас не може, дижете главу, и кочоперите се у тим вашим женским хаљинама! — Али запамтите добро да оне мени не импонују, и да ћу ја, само ако ви и даље тако продужите, учинити са вашом хаљином оно што је Карло ХП урадио с огртачем великога везира: остругом ћу је раздерати.

Бонапарта заћута. Нисам смео дисати. Како нисам више чуо његов громки глас, ја пружих главу напред да видим да ли сиромах старац није од страха умро. Не: на лицу и у држању било је исто спокојство. Он подиже још једном очи небу и уздахнувши дубоко тужно се насмеши и рече:

— Тгагевтаплј(е!

У томе тренутку Бонапарта је био на крају собе, поред високог мраморног камина. Он скочи и потрча на старца; мислио сам убиће га. Али се устави, дохвати са стола једну порцеланску вазу севареку, на којој су били насликани дворац Сент-Анж и Капитол, удари њоме о камин, па је ногама изгази. Па онда одједанпут седе, ућута и остаде језовито непомичан.

Би ми лакше, осетих да му се мпрна мисао враћа и да је ум надвладао узаврелу крв. Сад је био жалостиван, његов глас потмуо и сетан; од прве речи разумедох да овога пута говорп истину, и да две речи могоше да 'авладају овога Протеја, који се показао у правој боји.