Srpski književni glasnik

496 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

занесености; осетих нову тугу кад видех како и највећа политичка величина постаје мала у серачуњеноме лукавству сујете, у ситним замкама и у гадостима препредењачким. Разумедох да он није ништа хтео од свога сужња, и да бејаше у себи задовољан што није попустио при овоме састанку. Подавши се прво гневу, хтео је после да свога сужња савије умором, страхом и другим слабостима што натерују сузе на очи једноме старцу. Он је хтео да његова остане последња, и он сад изиђе, без и једне речи више, онако брзо како је и ушао. Не видех да ли при поласку поздрави папу. Не верујем.

У. 'МОРНА Б.

Тек што је цар изишао из одаје, два свештеника уђоше у собу папи, узеше га испод руке, па га поражена, узбуђена п дрхтава изведоше напоље.

Ја сам до мрака остао у соби, иза завеса, одакле сам слушао овај разговор. У мојој глави беше све збуњено, али није страх од овога призора мноме преоблађивао. Био сам поражен оним што сам видео; сад сам знао до каквих ситних рачуна може лично славољубље довести генија, па сам због тога и намрзнуо ту страст која је, на моје очи, обешчастила најсјајнијега господара који ће може бити дати своје име веку, зато што га је у његову ходу зауставио за читавих десет година. Осетио сам да је права лудост предати се једноме човеку, јер деспотска власт води право кварежи; али нисам знао више каквој ћу се мисли предати. Рекох вам, мени је тада било осамнаест година, и само сам неодређено у себи осећао чежњу за истинитим, добрим п лепим; али ова је била довољно јака да ме натера да их непрестано тражим. То је једина ствар коју у себи ценим.

Мислио сам да ми је дужност да не казујем што сам видео, али сам имао разлога помислити да се приметило моје тренутно одсуство из цареве пратње, јер ево шта ми се после догодило. Цар се према мени није