Srpski književni glasnik

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ ПРЕ 1848. 53

пуни се ђацима српеким. Богате трговачке куће српске широм су отворене списатељима; Сима Милутиновић Милован Видаковиећ, Курелац, Пачић, скупљају око себе младе лухове. Миловук, трговац на Ружичној Пијаци, продаје ретке српске књиге, слике владара и јунака, Цара. Лушана, Кнеза Лазара, Милоша Обилића, Реље _ Крилатице. У кући проте Витковића, чувенога богослова у то доба, и брата мађареког песника Михаила Витковића, скупља се виша класа српска. Друго средиште то је кафана „Код Јозефа“, у Раценгасе, где ђаци, око Видаковића, воде омпреке борбе око дебелог и танког јера, јери п јоте. Постоје две странке: хањина са Курелцем, која је за Вукову реформу, п већина са Милованом Видаковићем, која Вука назива Вуком Бранковићем, и тврди да га плаћа Метерних да би „пошокчио“ или бар поунијатио православне Србе. Идеје правописне рефорфи ме сматране су тако за опасне и „пагубне“, да је млад човек „јотиста“ могао жртвовати своју каријеру, излажући сувише гласно своје дреке и превратне миели. Јован Суботић прича) једну занимљиву епизоду, 13 1 које се лено даје видети колико су страсти биле зао_ штрене. Вук је у посети код Јована Берића, у Будиму, и једнога дана нађоше се п домаћин и гост п стари трговац пештански Лазаревић који није познавао Бука. Берић, да се нашали. запита га; „А шта би ви урадили Вуку за његово ј2“. „Лазаревић се није дуго промишљао “него знајући да Вук има само једну ногу одговори одговори одлучно: „Ја бих му и ону другу пребио.“ Берић удари у смех, а Вук повиче у шали: „Та немојте забога онда нећу моћи ни ходити.“ Сад Лазаревић погледа Вука поближе; пак видећи код њега дрвену ногу, поцрвени, па онда промумла: „Е шта ћу вам ја, немојте нам у цркву дирати.“ Када се Бранко Радичевић 184%, у једној — земунској кафани усудио да брани Бука, Земунци су e га хтели тући и он је морао безобзирце побећи из ка-

1 Живот Д-ра Јована. Оуботића. И, стр. 48 и. 155: