Srpski književni glasnik

56 Српски КњЊижеБНИ ГЛАСНИК.

"часова дневно. Када му се тај аутоматски живот досадио, он — опет као Бранко — остави то канцеларијско робовање и реши се да положи адвокатски пенит па затим ступи у службу будимекога магистрата, у којој су се толики Игњатовићи били одликовали. Срећним селучајем положи испит, који се онда под сабљом полагао, и тако у септембру 1847 дође до адвокатске дипломе. Млади адвокат долази у Сентандреју, са озбиљном намером да адвоцира. У замке за женидбу, које су му све куме и тетке запеле, није се дао ухватити. Женидбу

је тада сматрао како сам доцније прича, „као неку про-

запчну ствар и губитак омладинске слободе.“ Адвокатски посао није му се никако свидео, и он га је радио слабо M без воље. У приповетци Појета и Адвокат), у Милану је представио себе у томе добу, када је остављао адвокатуру која му никако није била. по. вољи. Место грубога старања за што бољом зарадом, он себи поставља виши и племенитији идеал: „љубав према ч0-

вечанству, отаџбини, роду.“ Он се рђаво осећа у сре-

дини старих и прекаљених адвоката, добрих стомака, снажних вилица и отпуштених подваљака, пријатеља масних ручкова и још маснијих нарница, који су се као

гавранови бацили на глобљење сељака п законите оти-. мачине, у договору и деоби са полицијом и судијама,

чији рад није ништа друго до латинском терминологијом и правничким галиматијасима прикривене најординарније крађе, преваре, мита и уцене. Млади сентан-

дрејски адвокат Милан — управо Јаков Игњатовић неће да урла заједно са вуцима, хоће да остане чист и

честит, другачи, идеалист, племенит, бранич. слабих и малих, гоњених и угњетених, служитељ правде и све-

штеник истине, све до дана када је увидео да опет.

блато хоће и њега да задави. Једнога дана, његова се

душа. побунила, и он је у оној старинској фразеологији оног појетског доба узвикнуо: „Пећу да живим у таквим

! Летопис Метице Српске, год. 1882, књ. 131,

Ив