Srpski književni glasnik

JAKOB ИГЊАТОВИЋ пРЕ 1848. 57

· оковима, где при сваком кораку у борби за опстанак, за "човечанску цел, морам против свог уверења да радим, против срца и осећаја. Тражићу други живот, где ми параграФи неће ограничавати те миелп п осећаје моје.

чити закони светски, где ћу наћи оно задовољство, ког у царству параграФа нема. Моје је плаво небо, моје су онде приковане звезде, које у себи имају величанствену — тајанственост. Ја их не познајем, ал' их гледам, јер су сваке тихе ноћи мојп сапутници. Мој је сав ваздух, моје је сунце п месец, што ме греје, што'мп сија. Моје је "море, моји су брегови, планине, шуме и лугови. Моји су _– поточићи, моје цвеће које увенути неће. Моје су добре – душе, које хвалим, а не да с њима зле сатирем. Ја идем у такве пределе, где владају добри дусп, где неправде 1 нема, где је све оправдано: живот MH смрт, у животу · радња, у смрти спомен и пролеће у омладку.“ Свакако, овај сентиментални песнички излив при-

A _ ronnh, иначе човек од царства земаљског, себе и сувише идеализовао п начинио етеричним, али је у то доба био збиља распињан великим амбицијама пи намерама, имао с даљих тежња и живот који је водио одиста му се чинио 5 и узак и оскудан. И у таквоме расположењу затекла га је =01уја 1848. године.

Јован СКЕРЛИЋ.

Моја мисао пде у безграничну природу, где владају ве-

о дично мирише на непскреност, несумњиво је да је Игњато- :

ГОЧА ЈЕ А

Ар

A