Srpski književni glasnik

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига. ХЈ], БРОЈ 6. — 16 мАРТ. 1904.

U.JV.J O:

У пиској, мрачној магазици, кроз чије се уске и прљаве пенџере једва пробијају два млаза свјетлости и падају по разбацаној и неуређеној роби, сједио је стари, гојазни газда Аћим, на округлој, подераној шилти и, 00грливши кољена рукама, гријао табане над распаљеном мангалом. Зими је он управо и најволпо гријати табане, — изувши најприје плитке, отворене кондуре и остављајући их око мангале, — јер га је, вели, студен увијек хватала с нога, а за леђа се ни бојао није, пошто му их је чувао стари, топли ћурак с којим се увијек огртао. Гријући се, газда Аћим је п дријемао, — на беспослици није могао да не дријема, — не обзирући се ни мало на чаршијеку грају, нити погледајући како пролазници, већином топло обучени, као у највећем послу, трче испред магазе, гоњени јаким, оштрим сјеверцем. Он се ни онда помакао не би, кад би му неко казао, е сав шехер гори, само ако његова магаза стоји читава и ако пламен до ње дохватио није. Што најпошље и да гледа за другијем, кад он тије волио „никад се мијешат' у туђе работе, него пазит' само своје“, а сад и нема других послова, осим гријања и дријемања.

Газда Аћим би, може бити, дријемајући и заспао, да га изненада не растријезни шиштави глас познатога Ристе Галаме, који се од газда Аћима највише разликовао

Po