Srpski književni glasnik

405 СРпски Књижевни IUJACHME.

у томе, што се бавио само туђим пословима, јер својих није ни имао. Ристо Галама, увијек узбуђен и узнемирен као да стотину разних послова има да посвршује, хитно упаде у магазу и, не назвавши ни „добро јутро“ ни „добар вече“, наднесе се п сам над мангалу и тако отхукну, као да је читав шехер за десет минута оптрчао.

— Шта ћемо, по Богу брате“ запита газду Аћима, који та зачуђено посматраше. Ако Бога знаш. шта hemo?

Газда ЛДћим зијевну и протегну се.

— А о чему се ради запита.

— He питај, брате! На оваки ти белај никад нијесам ограјис'о, одговори Ристо кијаметли, машући при причању и главом и рукама и читавим тијелом. Сахранисмо јутрос онсг несретника, оног, убио га Бог и ко та је родио, Митра касапина, земља му кости измећала и не смирио се на оном свијету, к'о што мени не да да се смирим на овоме!.. Није им'о кад прије умират' вего угодио овије' дана, по овоме леду и аламету, кад срце пуца у чојеку и кад се све мрзне на земљи. Нет ми вјероват', а јутрос, кад сам га носио, алал му не било, скантариле ми се руке, па ји не могу да одвојим од носила; о брковима ми се објесили ледени мосури дуљи вего ми у покојне матере, што је на њи памук намотавала; а нос ми се смрзго, па ми се чини, да ме ко зврцне по њему, прен'о би, вала, к'о цаклена чаша... Настрад'о сам ти, мој лијепи брате, к'о нико мој и нијесам се никад мртваца насов'о к'о овог поганова...

— Па зар си се тога дош'07 упаде Дћим, коме бијаше додијало слушати Ристину јадиковку.

— Ама јесам баш због тога, дочека Ристо љутито. Кад смо му јутрос дошли дома, да га понесемо, убио га Бог и ко га је родио, "и кад смо уљегли у собу, умало нијесам пао од страха. Мишљах, е ми се утвара некаква приказала, буди Бог с нами и анђели божји, па ми се ноге посијекоше и замријех на мјесту. Готово поред самога мртваца сједи некакво дијете, ођенуто у три-четири крпетине, па се жути к'о најжући восак, а очи му бли-