Srpski književni glasnik
M
А eV
КИ A sy SMIN O
o a M И Те,
*
ra иу
Из Слободе у Ропство. >:
може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зл0, баш кад се ради на томе
ода се отклони; али је немогућно ма шта што је налик
на непосредно лечење. У току хиљада п хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број љули може добити само непрекидним радом. .Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима
неминовно мора рамати; а уређење што смо га насле-
дили од првобитних људи није у хармонији е околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу милионима наоружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештеника вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује пп онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужити као основ за једну хармоничну заједницу. Корен еваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.
Отуда је потребно наставити, п још за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек
ради свој посао, поштујући као што је право елична
права. других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му његов рад буде