Srpski književni glasnik

60 Српски Књижевни Гласник.

две три, то се види, настава рђаво женскиње. И кроз друге мале улице, прашљива дворишта, окружена смрадом од иструлелих рита, разапџете крпе и рубине да се суше. Деца гамижу. За трен ока у једноме тескобноме дворишту, видео сам око себе четрнаесторо или петнаесторо деце, прљаве, босонеге, сестрица носи на рукама одојче, од године дана беличасте главе без косе. Ништа није жалосније од ових белих телеса,, беле косе, меканих образа на којима се налази старо блато. Трче вама, обилазе око вас радознала и лакома. Непомичне матере, угашена изгледа, гледају кроз врата. Види се и тескобни стан, често само. једна соба где се све то стрпа у оном кужном ваздуху. Куће су најчешће једноспратне, ниске, пропале, ћумез где се спава и умире. Како ли се унутра живи кад прозор мора остати затворен за време кишовитих и магловитих дана. И да та сва дечурлија не умре-од глади, отац треба да не пије, да има увек рада и да никада не буде болестан!

Овде онде ђубриште. Жене по њему чепркају, и траже. Једна од њих, стара и увела, пушила је кратку лушу ; да ме виде подигле се беху са свога Ђубришта: отупела животињска лица; она лула и чаша јаке ракије биће да. је последња мисао која се сачувала у пдиотекоме мозгу њихову. Да ли се у њему може наћи што друго сем нагона и прохтева каква дивљака или теглеће марве7 Један бедни прни мачак, протегљаст, ром, збуњен, вребао је бојажљиво какав комад из оног ђубришта ; може бити да је имао право што је био бојажљив; старица га је мумљајући дивље погледала као и он њу, чинило се као да је на ђубришту било две фунте меса.

Сећам се уличица у Окефорт-стриту, оних загушљивих улаза, покривених људским испарењем, оне гомиле бледе деце поседале на каљавим степеницама, оних клупа на Лондон-бриџу где породице ноћу збијене и оборене главе цепте од хладноће, нарочито оних у Хајмаркету и Странду увече. На сваких сто корака сукоби човек двадесет женскиња ; неке траже од вас чашу ракије; неке веле: „Господине, да илатим квартир“. Ово