Srpski književni glasnik

ЈЕДНА ВРСТА НАУЧНЕ Књижевности. 1187

штине, јер је за упад у Топлипу, Медвеђу и Ветерницу било пи ближег и бољег пута него што је овај преко Јавора и Новог Пазара, при коме би српска војска била изложена највећој опасности, остављајући незаштићени бок непријатељу.

Дакле, основна мисао у овом чланку погрешна је, потпуно нетачна. Али поред тога Г. Ђорђевићу има се много замерити у опште на онакој обради целога чланка, у коме се две трећине не тичу предмета, јер су нагомилане фразе без потребе. Чланак је уз то скроз нелитераран, и написан је једним стилом и језиком, коме треба доста да би био добар.

Чланак Г. Душана Р. Димића нема наслова, али о чему је писац мислио писати, види се по горе наведеној реченици, у којој вели да ће говорити „о српској књижевности онога времена када је ишчезао и последњи зрачак српеке политичке самосталности па до времена у коме је делао Вук са својим ближим п даљим последницима“. У овим речима тема је јаспо обележена, али у чланку није разрађена. Чланак је мали, износи непуна четири листа, а притом више од половине не тиче се предмета. Стога је чланак и сувише празан. У осталом обрадити једну врло замашну и врло опширну тему у овако скучену обиму, па ту утрошити половину на разлагање o Ћирилу и Методију, о првим еловенским почецима књижевним, о ћирилици и глаголици, о палимсестима, о Св. Сави и Обпографима у старој српској књижевности — са свим је неумесно. Али сем ове диспропорције има тамо и много нетачнога. Тако прво, књижевност под којом је писац схватио књижевни рад ХУ до ХУП столећа, чини само један део књижевности онога доба, која је многостручнија него што овај мисли; друго, писац више говори о књижевном језику онога доба него о књижевности, а то није једно исто; и треће. писац греши у неким најслементарнијим питањима. Г. Димић, на пример, не зна за разлику у значењу речи „редакција“ п „реценсија“, нити шта је стари словенски, а шта ли

30%