Srpski književni glasnik

, „ > 4 ESSE TZ. NK. _ “. i

4

1188 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

српски словенски језик. Стога је и могао написати како је српеки књижевни језик ХШ —–ХУП етолећа „старп словенски језик српске редакције“, даље, да су књиге шго су их у ХУШ столећу донели из Русије, биле писане „старим словенским језиком руске редакције“, и да је ти: Јован Рајић. архимандрит писао „славено-српеким језиком“. čeka

П све то не само што није тако, него су то тако грубе сасментарпе погрешке за једног наставника књижевности, да се сваки мора запитати: шта ће ученици научити о много тежим питањима што се јављају при учењу псторије српске књижевности, кад наставник овако стоји са основним и најобичнијим 7

_ Слична нејасност, неодређеност у оцени појединих појава у књижевности и недовољно погнавање разматраног питања види се н у раду Јов. С. Николића „О српским народним несмама и њихову значају“.

То је једно предавање из школе, изведено врло цеспретно. п у коме је мноштво застарелих гледишта о народним песмама, о њихову постанку и првобитном им карактеру, о њиховој садржини и мотивима. У осталом доста је само да се види каква је литература којом се плеац користио при изради овога рада, па да се зна и каква је компилација. Пеклт од списа тамо наведених нпгако и не могу послужити за извор овакој теми, а други, којп су раније пешто вредили, нису такви и данде, кад је пзучавање традиционалне књижевности далеко отишло, пошто је напустило свој ранији митофилекп основ, на коме почивају радови, којима се Г. Николић користио.

Пу сем тог у основу погрешнога гледишта што га је ппсац заузео, има код њега и других грешака, круинијих п сптнијих. које потичу из недовољног познавања предмета. Тако није тачно оно што вели „да се поезија развила на првобитном ступњу људекога развитка, кад

се човег тек почео човеком звати“ п да се „његова исема од језика ничим не разликује“. Јер при свем том што је песма запста давнашњег постанка, п што јој постанак треба тражити у врло давној прошлости, не може