Srpski književni glasnik

ЈЕДНА ВРСТА НАУЧНЕ Књижевности. 118: се рећи да се она у почетку није разликовала од језика. У ошите узевши њен је постанак из доба првих пнтелектуалних манифестација човечанства у доба његоза јављања, а за индојевропске пароде може се рећи да им лоезија датира из доба пре него су се разбили у делове п етали селити; али је несумњиво да је постанку песме претходило етварање језика, јер првобитни етих, коме је основ био у ритму, тражио је да се раније етворепе речи овоме прилагођавају.

Даље, смешно је оно тумачење кад су и како су Дубровчапи. почели певати народним језиком. „Слепи гуслари, вели писац, ито су по свету ходили, елазили су, као што пи данас чине, пз Босне п Херцеговине у Дубровник и ту, пред оним високим капијама и мрамојним палатама певали су песме и у њпма помињали ерпеке јунаке. Дубровчани су их елушалп и осећања младих људи узбунила се, те су почели певати. Неколико песника, неколико песама повратили су већ потуђени Дубровниг у словенску народпост, у ерпеку задругу“. Овај је аргуменат неозбиљан, п показује како Г. Николићу није позната псторија Дубровника, одржавање еловенскога живља у њему изранпје пи јачање овога од половине ХУ столећа, као ни карактер живота у Дубровнику, који се одлучно противи оваким претпоставкама. Сем тога писац у овом питању смеће ес ума како се пи Дубровник, прпступачан културном утицају западну Јевропе, при узимању народнога језика за књтжевип. није могао отети моћном утицају коме су подлегли јевроиски народи и књижевности од половпне ХУ етолећа. сада питање о паппоналности добија изразитији вид. и када народи за надне Јевропе траже да се у књижевности, као и у политини, издвоје из папеко-латинске заједнице, која их је у том ометала. Овде није место излагању дубљих разлога овом појаву нити подробинјем разлагању о еволуцији те енажне идеје, која је и у Дубровлигу. игмила. погодна земљшита, али је потребно нагласити како се у том догађају има тражити узрок оном појаву у Дубровнику,