Srpski književni glasnik

1210 СРпски Књижевни ГЛАСНИК,

и те кумпаније у Оточцу, њега који је, што се цура тиче, био први у кумпанији. Чак је то знао и његов капетан и смијао се увијек' на њега! Колике је он тамо цуре поварао! А овдје, код његове рођене куће, да га превари једна цуретина коју је већ имао у својим шакама ! и који га је ђаво тјерао да је пусти! Плакале су, молиле и преклињале п друге, мало друкчије него ова, па их није пуштао. И он се пљесну дланом по челу и стаде да псује све што му је дошло на памет п све што је изучио у „солдачији“.

А Смиља је била као у грозници. Крв јој бијесно.

текла кроз жиле, а све у њој играло. ИП она се борила с мишљу, би ли изашла. Обећала му је! Па, морала је обећати! Не би је друкчије пустио. Али све то превла-

ђивао је у њој страх. Страх пред нечим непозпатим, .

страх пред ћаћом. Чуће кад буде излазила, пробудиће се, скочиће и викнуће: „Куда шг“ И изићиће пред кућу и видјеће Јовешу. Старп не зна шалу, излећиће се 310, убиће их обоје. А и Јовеша је луд, могао би се с ћаћом потући и убити га. Не, неће изаћи, тврдо одлучи и спремаше се да легне.

Она стаде да се свлачи и леже, али сан је био далеко од ње. Чула је како хрче ћаћа, лавеж паса из околице и Јовешине кораке пред кућом. Ваљда he отићи, мислила је. А што је брига за њега! Нека чека! А баш ће је и дочекати, помислила је у себи пи насмијала се. Онда се окрену на другу страну и хтједе силом да заспи.

А. Јовеша, бијесан од љутине, приђе к малом прозорчићу и заглела у кућу. Није могао ништа да распозна у мраку. И онда закуца лагано по стаклу.

Смиљани, кад. чу куцање, учини се да јој пешто пресијече душу. На то није ни мислила! Пробудиће ћаћу куцање. Питаће, ко куца. И ето опет зла!

Она сједе, али се још не дизаше, с упртим очима према прозорчићу на коме се црнила Јовешина. глава. Јовеша. чекаше неко вријеме, па закупа по други пут,

А i