Srpski književni glasnik

оке

?

ВИС O:;P. 1913

разлагања, каза удовици Ђукп на што се одлучио. Ђука

се мало колебала п нећкала, па пристала, пошто је послала

у цркву облигатну свијећу за покој душе покојног мужа. “Тако Смиља доби маћију.

Њој, у први мах, није било мило што се ћаћа оженио, јер ће имати над собом туђег, нерођеног господара, али овако није пмала сама толико посла п остајало јој је више времена за њезину љубав с Јовешом, мада се морала боље чувати да је маћија не опазп и да не каже ћаћи.

Њезино ашиковање с Јовешом једнако је трајало. Ћаћи п маћији је рекла да ће спавати у појати на сијену. Ћаћа је припволио, јер му је било милије да буде ноћу са женом на само. А Смиљи је било још драже, јер је могао Јовеша код ње ноћивати.

Та ју је љубав сву обузимала, она је, чинило јој

се, само ради ње живјела. Преко дана је радила као мај-

винче, дала се пеовати од ћаће и од маћије, и не еслушајући их. готово, само је упирала очи к небу да види, хоће ли сунце брже своме смирају. Како је дан дуг, а како је ноћ кратка, мислила је она.

Али, нема ништа на селу што може да остане скрпвено, и сељаци имају своју скандалну кронику којом се радо забављају. Наравно да су жене ту и сувише вијерни извештаоци. Како се злорадо причају такове ствари, како пекићене иду од уста до уста, а наравно дода сваки нешто из своје рођене фантазије. И брука пуца. по селу, а по кривом чељадету батине.

Смиљина маћија добила је одмах првих дана вијеран извештај о својој пасторци, но, пепочетка, није ништа староме говорила. И касније кад се на своје очи увјерила да Јовеша долази Смиљи, онда, опширно исприча своме мужу о непоштењу његове кћери. Жалосно, мало да не проплаче, говорила је она Који, како није само Јовеша једини с ким се она држи, већ су ту и писари, и жандарми, и ко још све не, дакле, у кратко, да се око куће Које Тадића држе сваке ноћи оргије, п она забри-