Srpski književni glasnik
1914 СРпски ГњижеВЛИ ГЛАСПИК.
нуто изјави своју бојазан над судбином, будућношћу своје пасторке!
Старац плану п режао је читав дан. „Обружи ми цуретина кућу“, миселпо је. „А Јовеша Опачић стари је ајдук, тај је неће узети“. Чуо је да је тражио жандарију и да ће је добити. Он ће битп господин, размпшљао је стари, па ће гледатп само на господске куварице.
Смиљп није говорио ништа, само се парогушио, пио ракију и жвалио лулу. Па кад се спустила пођ. старац бацаше око на Смиљу, погледајући је оштро.
Послије вечере, када се она диже да пде у појату, стари је ошину оком.
— Куда ш, запита је.
Она преблиједи и претрну.
— Идем спавати у појату. |
Стари не рече ништа, већ и он леже, тобоже, да спава.
Доста је дуго лежао, с отвореним очима, п приелушкивао. Онда устаде и сјеђаше крај прозорчића у мраку. Наједном се указа на мјесечини сплуета Јовешина како се прошуња крај куће, онда се чу како се полако одшкринуше врата од појате и опет се, пето тако полако, затворише. Старац псоваше нешто кроза зубе п причека још мало. | e:
Онда узе сјекпру што је била у куту, спопаде је ; за ушице и отворп лагано врата, па пође бос, распас и тологлав појати. Нагло отвори врата и стаде подруг- Вод љиво, ослањајући се на сјекпру која се бљештила о мјесечевој свјетлости.
Из мрака се зачу престрављен полушапат. Смпља замрије од страха и рече само: „Ето ћаће!“ Јовеша се
W ee ке oj i 47. AMA
ње
и o. Д и "+
ћ З 25 > a о а 1 ње
не мицаше.
— Изилази, момче, викну стари, да понесеш биљег од мене кад си мојој пурп долазио! п пође корак напријед. Подаље од њега, нешто се помаче, но прије него што је стари подигао руку са сјекиром, залети се једна мушка прилика у њега, ударп га снажно објема рукама