Srpski književni glasnik

'ТицијАНОВ Син. 573

Не треба мпелити да је он био немаран према саветима што му их она даваше, а она није била штедљива се њима. Час му је говорила о венецијанским уметницима, п о славном месту које су пзвојевали међу разним школама италијанским; час му је, пошто га је подсетила до које је висине достигла уметност, показивала како уметност опада. Она је имала и сувише права у томе, јер је Венеција тада радила оно што је већ пре тога учинила Флоренција: она није губила само своју славу, већ и поштовање своје славе. Микел Анђело и Тицијан беху живели готово пун век; пошто су показали уметност својој отаџбини, они су се и борили противу нереда колико то може снага човекова; али п та два стара стуба беху најзад пала. Сада је свет до неба дизао неке опскурне почетнике, а заборављао на велике учитеље тек сахрањене. Бреша, Кремона отвараху нове школе и оглашиваху их бољим од старих. У самој Венецији, син једног Тицијановог ученика, злоупотребљавајући надимак дат Пипу, допуштао је да га као п овог зову Тицијанелом, п пунио је патрипархалну цркву радовима најгорег укуса.

Све нека се Пипо није бринуо о срамоти своје отаџбине, он је имао ла се наљути на тај скандал. Кад је ко хвалио какву слабу слику пред њим, или кад је он у којој пркви наишао на какву рђаву слику међу најбољим радовима свога оца, он је осећао оно исто негодовање које може осећати какав патриције кад нађе у златној књизи име каквога ванбрачнога детета. Беатрича разумеваше то негодовање, а све жене имају више или мање Далилиног инстинкта: оне умеју да се згодно користе тајном Самсонове косе. Поштујући праве уметнеке, Беатрича се старала ла с времена на време похвали п какву осредњу слику. Није јој било лако да на тај начин супроти сама себи, али је ипак, при тим лажним похвалама, вешто говорила, и свом говору давала вероватности. На тај начин, сна је често успевала да изазове у Пипа рђаво расположење, а запазила. је,