Srpski književni glasnik

580 Српски Књижевни Гласник. је био Тицијан, сем можда његова ученика Рубенса; али ако је Тицијанова рука била брза, жива, његова је мисао била стриљива. За деведесет година, колико је живео, он се стално занимао својом уметношћу. У својим првим делима, он беше радио пипаво и иплашљиво и тако суво да су му радови личили на готске слаке Алберта Дирера. Тек после дугих радова он се усудио да се пода своме генију и да слободније ради својом кичицом; због тога се покадшто имао да каје, и Микел Анђело је рекао јелданпут, гледајући једну Гицијанову слику, да му је криво што у Венецији занемарују основна начела цртања.

Еле, у доба кад се догађа ово што причам, владаше у Венецији ужасна површност, која је увек први знак опадања уметности. Пипо, мало због имена које је носио, а још с мало смелости и науке коју је имао, могаше се лако и брзо прочути; али то је било баш оно што он није хтео. Он би сматрао да је то срамно користити се незнањем простога света; он говораше, с правом, да син једног архитекте не треба да руши оно што му је отац саградио и да, ако Тицијанов син хоће да ради, његова је прва дужност да се противи декаденцији у сликарству.

Али, да предузме такав посао, требаше му ван сваке сумње да томе посвети цео свој живот. Да ли би могао успети Ко aa? Један једини човек има мало снаге, кад се цео један век бори против њега; он је понесен множином као пливач буром. Шта би се онда десило 7 Пипо није био слеп у оцени своје моћи; он је предвиђао да ће му раније или касније нестати храбрости, и да ће га његова стара уживања понова повући за собом; он је, дакле, ризиковао да учини сасвим излишну жртву, било да је та жртва потпуна, било да је непотпуна; и какву би добит он ту имао 7 Био је млад, богат, здрав и имао лепу драгану; да живи срећно и да га нико за то не узмогне прекорети, он је имао само да пушта сунце да се рађа и залази. Да ли је требало одрећи се толикога добра за несигурну славу, која ће му, вероватно, измаћи!

Ето зато што је тако зрело размишљао о ствари,