Srpski književni glasnik

ШИ БЕЕ.

У дуга два смо стали реда, Џелати делу мрском. Добује. Наша лица бледа, И дрхћу руке с трском.

Непомични, к'о сува дебла, Док осуда се гласи. Добује. Срца ко озебла

И сломљени уздаси.

— Да сваки, како јаче може, Те непокорне бије.

Рођене нам се тиче коже,

И опроштаја није! —

И друг већ чека, наг, без рува; Стрепи и к'о да моли.

У души нам се отров кува.

О, срама! о, то боли!

Још није касно, још се љага Да спрати, душа спасти. Окрен'мо се на Оног, па га Смрвимо нашом власти!

Куцају срца. -— Али тела Стоје, к'о укопана...