Srpski književni glasnik

УСЕДЕЛЉИША.

Када те у црном старинском оделу, С угашеним оком и прсима спалим Видим, на досадном како те поселу Подругљиво мотре, — ја те силно жалим!

Не схватају они ту трагику бора,

Ни пустолов врсни, ни блудница часна. Недирнута, чиста, цвет ледених гора, Ти не примаш рђу погледа преласна.

С погледом славуја што у мраку куња, Ти ходиш са душом малокрвног чеда, Укочена, смешна, док се порок шуња И негрљен стас ти са грохотом гледа.

· Ho TH ходиш мирно, гладиш своје седе.

Комична врлино у оргији мана, Као тужни мирис увеле резеде, Као стара песма у добу канкана.

И кад ходиш, кроза шибу злобног смеха, Ореолом тебе озарава сета...

То је твоја надмоћ над каљугом греха,

Та снажна лепота нетакнутог цвета.

Девичанство вечно, о дубока туго, О победна сило, чиста јаловости,