Srpski književni glasnik

226 _ Српски КњижЕВНИ ГЛАСНИК.

ми сви живимо. Одједном појави се један подлац, уцењивач, који је хтео и мене да увуче у то уцењивање. Ја га отерам. Он се онда обрати вама, борцу за правосуђе, чувару морала. И ви, који сваког двадесетог добијете свој грош за своју па: кост, обучете мундир и подсмевате нам се, нама, људима ко јима нисте ни за мали прст и који вас не би пустили ни у своје предсобље,.. Али ви можете да нам напакостите и задовољни сте... „Ја се не бојим никог, јер ја сам само леш, и са мном не можете ништа; нема положаја који би био гори од мога...“ | - ~

У последњој слици, на суђењу, Феђа се убија. Он је окружен свима својима, и у својим задњим тренутцима угледа још једном своју несуђеницу Машу, која овог пута доцкан стиже, као што је у опште доцкан стигла у животу Феђином. . „А, Маша, задоцнила !“ — вели он умирући.

„Живи Леш“ дугује не само свој предмет но и саму инспирацију једном случају. То се види не само у особености догађаја у драми, но и у узаности идеје и краткоћи даха с којима је Толстој дело извео или само скицирао, како то веле биографи великога писца, и ако је рукопис „Живога. Леша“ за дванаест година лежања на столу Толстојевом претрпео прилично допуна, измена и преправака. Очевидно „Живи Леш“ није једно од оних великих пишчевих дела, спонтаног и дубоког надахнућа, развијених свом ширином његових умет- _ ничких потеза, загрејаних и обасјаних свим жаром његових апостолских убеђења. Прича московског председника суда Толстоја је заинтересовала, он је у њој видео један занимљив социално-етички моменат, али ствар га није захватила дубоко. Толстој у њој није нашао видик своме погледу и своме замаху. Записав Гимерову историју — као многе друге ствари које су занимале његову упечатљиву природу — Толстој је скицирао из ње, поред многобројних ранијих у свом делу, један нов особен случај човечје трагедије, и_ враћао се на ову занимљиву скицу, допуњујући је и разви._ јајући је. М „Живи Леш“ на крају развио се у богат албум миниатурних слика и сгудија, али је дело у главном остало на томе: ни довољно комбинована и синтетички развијена целина, ни широко развијена и снажно поткрепљена идеја : као такво оно дакле не представља потпуно ни Толстоја писца. ни Толстоја мислиоца.

Ма дсвајвнјсасље о. даљ

,# ; | Јали! ле- сања“ о левљавни до задао је о. а - Уа чај са. ог 4"

МЕ а а

Мао а оче ан