Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД. 227

Али, ако онима који нису читали Толстоја, „Живи Леш“ не би дао верну представу о великом писцу, онима који га знају, „Живи Леш“ је исто тако драгоцен документ, као ма који други у делу Толстојевом. Као у каквој богатој збирци кредом и оловком скицираних детаља великих сликара, у „Живом Лешу“ је читава ризница мотива у којима се види уметност исто колико идеологија писца „Рата и Мира“, „Ане Карењине“ и „Васкрсења“. У тих дванаест хронолошки по: ређаних, али органских довољно неповезаних слика, пуно је сцена које као засебне целине немају разлога и не представљају много, али у читавом делу нема реченице која не ка. зује што изразно и лепо, и нарочито, ни једне личности, чак ни оне с монологом од пет речи, која нема карактеристичну силуету.

Побуде и дела опредељују се често нарочитом Толстојевом моралном психологијом, али личности остају живе и истините. Идеалан алтруизам избија из свих карактера, у колико их тешка мрежа друштвених предрасуда, свирепог законодавства, верског формализма, празне таштине и подивљалог егоизма, не спутава и не дави. Најнесрећнији између свих, изгубљени, од свих окривљени Феђа, најбољи је. Он жртвује све, сем свога ја, и жртвовао би и њега, да оно може донети среће коме. Поред свих молби Лизиних, он се не враћа у несрећан брак из простог разлога што то продужење лажи не може донети срећу ни њему ни њој. У свом нај·-дубљем паду он чува, како он то вели, као драгоцен дијамант, чисту и чедну љубав према Маши, коју воли с тога што јој је увек чинио добра, док Лизу не може волети с тога што се о њу огрешио. Племенити нагони његове у основи добре природе донели би извесно и њему и свима око њега срећу, да су га околности живота поставиле где треба и на време кад треба. Феђа, у коме је из основа измењен јунак сензационе московске судске афере, тешко би могао стварно постојати. Као Некљудов или као Каћуша у „Васкрсењу“, он је оваплоћење једне идеје Толстојеве, али и с тим очевидно. досликаним иконописним ореолом, у комаду он има врло живу и изразну физиономију. М кад се у његовим апстракцијама и проповедима изгуби јунак драме, увек у њему живи узбудљива реч и фанатична вера писца-апостола.

" Око идеалисаног јунака ређају се у главном три групе

198

+